Fobije nisu obični strahovi, najčešće, reč je o iracionalnim strahovima koji se ni sa čim u stvarnom iskustvu ne mogu povezati. Ipak, teskoba koja ih prati može otežati normalan život pojedinca. Takvi ljudi su svuda oko nas. Najčešće, okruženje ne shvata da je njihov strah realan i da ne mogu da ga kontrolišu.
Fobije predstavljaju vrstu anksioznosti (straha) koja je provocirana izlaganjem nekoj specifičnoj situaciji (letenje avionom, razne vrste životinja, krv, primanje injekcije, otvoren ili zatvoren prostor…), kaže Svetlana Baldini, psihološkinja i savetnica u NVO „Caritas“.
Baldini dodaje da je jedna od osnovnih karakteristika fobija da osobe koje ih imaju izbegavaju situacije koje se plaše.
„To izbegavajuće ponašanje je disfunkcionalno, jer na taj način osoba održava svoju reakciju straha. Kada se susretne se objektom ili situacijom koje se plaši, osoba, koja ima fobiju, doživljava preteran (veoma intenzivan) strah koji može dostići i nivo napada panike. Iako se osoba intenzivno plaši ona prepoznaje sopstveni strah kao preteran ili nerazuman, ali to samo po sebi ne pomaže u prevladavanju straha“, objašnjava ona.
Neke od najčešćih fobija su: arahnofobija – strah od paukova, ofidiofobija – strah od zmija, akrofobia – strah od visine, agorafobija – strah od otvorenog prostora, kinofobija – strah od pasa, astrafobija – strah od grmljavine, tripanofobija – strah od injekcija, pteromerhanofobija – strah od letenja i mizofobija – strah od bacila i prljavštine.
Pored toga, fobije se nešto češće javljaju kod žena nego kod muškaraca.
R.K. (38) živi u Romskoj mahali u Mitrovici i plaši se mora, ogledala i bosog koračanja po travi.
„Moje fobije su više nego neobične, i ne susrećem se sa njima često u svakodnevnom životu. Naravno, kada se u određenim trenucima nalazim na mestima gde se mogu susresti sa fobijama, osećam ogroman strah. Strah koji se ne može opisati, kao da sam sama i da mi nema spasa. Osećam se beznadežno, kao da nemam gde da pobegnem“, objašnjava R.K.
Njena porodica i prijatelji ne shvataju ozbiljno njene strahove.
„Oni imaju drugačiji pogled na svet. Kada im objasnim svoje strahove, u nekim situacijama dobijam i čudne poglede, a većini je smešno. Posebno se začude i nasmeju kada im kažem za strah od ogledala“, dodaje R.K.
Ona nikada nije razmišljala da potraži stručnu pomoć, jer je smatrala da su fobije deo nje i da se ne mogu izlečiti.
Osobe koje pate od fobija su sklone preuveličavanju opasnosti, preuveličavanju verovatnoće dešavanja opasnosti (na primer: avion će se baš ovaj put srušiti), potcenjivanju sopstvenih sposobnosti za izlazak na kraj sa pretpostavljenom opasnošću (ja to ne mogu da podnesem) i potcenjivanjem pomoći sa strane (niko mi neće pomoći), objašnjava Baldini.
Ona naglašava da je važno znati da se fobije mogu izlečiti.
„Najefikasnija metoda je terapija izlaganja odnosno tehnika sistematske desenzitizacije. Njena suština je postepeno izlaganje fobičnom objektu. Poželjno je vežbati desenzitizaciju kroz zamišljanje pre izlaganja u realnim situacijama, jer to izaziva manji stepen straha koji se može podneti. Terapija izlaganjem zahteva volju i visok stepen posvećenosti pacijenta. Ipak, ukoliko su spremni da podnesu izvestan stepen neprijatnosti, uz volju i istrajnost na kraju će stići do svog cilja“, zaključuje Baldini.
A.B. ima 28 godina i plaši se mačaka.
„To mi dosta utiče na svakodnevni život, u nekim slučajevima me to mnogo nervira. Moja sestra je obožavalac mačaka i svakog dana donosi po četiri mačke kući. U tim trenucima se osećam veoma nemoćno i beznadežno, a najveći problem je to što moja porodica ne razume moj strah u većini slučajeva misle da izmišljam“, objašnjava ona.
A.B. kaže da je pokušala više puta da se suoči sa svojim strahovima, ali da je bilo bezuspešno.
Za razliku od nje, Š.M. (19) koji se plaši visine kaže da ima veliku podršku porodice i prijatelja.
Dodaje da ova fobija ne utiče toliko na njegov svakodnevni život, jer se ne susreće često sa svojim strahom.
„ Pokušavao sam nekoliko puta da se suočim sa mojim fobijama, ali bezuspešno. Čini mi se da i dalje imam neki glas u glavi koji mi kaže da ću svakog trenutka pasti sa određene visine. Nisam razmišljao da potražim pomoć, ali sam se savetovao sa svojim drugovima“, kaže on.
Baldini objašnjava da, kada osoba postane svesna svojih strahova, ona najčešće prvo razgovara sa prijateljima, rodbinom. Nekada saveti koje dobije od njih budu delotvorni, pa osoba uspe da prevaziđe strah do tog nivoa da bude funkcionalna.
„Međutim, ukoliko je strah intezivniji i dovodi osobu u stanje da mu to remeti normalan tok života i dana i nema načina kako da prevlada to što oseća i doživljava, znači da strah preuzima kontrolu nad njegovim ponašanjem. Tada je neophodno da se osoba javi psihologu ili psihijatru za savet i medikamentnu terapiju“, zaključuje Baldini.
Ovaj tekst izradila je Antigona Bahtiri u okviru Ponder programa koji sprovodi Domovik, uz podršku UNICEF-a.
Skorašnji komentari