Volonter je od svoje šesnaeste godine. Sa 19 godina bila je učesnica Omladinskog mirovnog kampa (Youth Peace Camp 2017) u Strazburu, kao i treninga – Inkluzija za sve kroz edukaciju o ljudskim pravima (Inclusion for ALL through human rights education) u Budimpešti. Bila je deo dve studentske razmene u inostranstvu. Reč je o dvadesetdvogodišnjoj Aleksandri Lazarević iz Zvečana, nedavno svršenom diplomcu Međunarodnog poslovnog koledža na smeru za Međunarodnu prodaju i marketing. Za Leader online ona govori o značaju omladinskog aktivizma i svojim dosadašnjim iskustvima. Hrabro koračajte napred i ne bojite se izazova! – poručuje Aleksandra, inače jedna od nekadašnjih vršnjačkih medijatora organizacije Domovik. Voli da putuje, upoznaje nove ljude, zemlje i kulture. Putovanja su novi vid učenja, prikupljanja znanja i iskustva, veruje.
Kada si i kako počela da se uključuješ u različite vidove neformalnog obrazovanja?
Od 2014. sam volonter u OEK Sinergija, gde sam od 2017. do 2018. bila lider Ž-time (ženskog tima). Taj poziv se sastojao od edukativnih treninga i vannastavnih aktivnosti. Radionice koje sam držala bile se na temu muško-ženskih odnosa, bontona, i sve ono što je ženski deo članova Sinergije bio zainteresovan da sazna. Taj perod mi je potpomogao u usavršavanju veština javnog nastupa i organizovanja vremena za spremanje radionica i pozivanje učesnika.
Kakva su tvoja iskustva sa obukama u inostranstvu?
U aprilu 2017. sam prvi put letela avionom za Frankfurt, potom od Frankfurta do Strazburga autobusom gde sam učestvovala u Omladinskom mirovnom kampu (Youth Peace Camp 2017) to je bila moja prva neformalna obuka u inostranstvu. Pre toga sam učestovala u raznim obukama u regionu na teme ljudskih prava, diskriminacije, rodne ravnopravnosti, polnog zdravlja, pisanje projekata po smernicama EU, knjigovodstvo, izgradnje mira i tolerancije. Takođe, u septembru 2017. sam učestvovala u treningu – Inkluzija za sve kroz edukaciju o ljudskim pravima (Inclusion for ALL through human rights education) – koja se održavala u Omladinskom departmanu Saveta Evrope u Budimpešti. Tada sam mnogo naučila o sebi i o drugima. Kako se ponašati pored osobe koja ne vidi, ne čuje ili ne hoda. Koliko su oni ustvari jednaki nama, uspešni i pametni bez obzira na sve te njihove poteškoće.
Bila si i na studentskim razmenama u inostranstvu…
Da, na dve. Prva je bila u Danskoj, grad Odense, gde sam provela fenomenalnih šest meseci.
Kakvi su ti utisci?
To je bio jako uzbudljiv, pun putovanja, novih horizonata, boje neba, i ljudi koji su najznačajniji za taj period proveden tamo. Živela sam sama i jako mi je prijala sloboda i samostalan život. Sloboda u smislu da je jako bezbedno i lako bilo gde otići u bilo koje doba dana i noći i samostalnost kao osposobljavanje sebe na samostalan život u kom brinemo sami o računima, pripremi hrane, rasporedu novca, itd. Posetila sam švedski deo Laponije, osetila pravu zimu od -20 stepeni, probala meso od irvasa, vozila se na sankama sa preslatkim kucama i posetila hotel od leda!
A druga razmena?
Druga razmena je bila u Portugaliji, grad Porto, gde sam provela tri meseca stažirajući na fakultetu za računovodstvo i biznis (Porto Accounting and Business School). Taj perod je bio drugačiji od moje prethodne razmene jer me je prvi talas korona virusa zatekao tamo. Tako da sam radila od kuće i pridržavala se adekvatnih mera. Naučila sam da neke stvari ne možemo kontrolisati i da se treba prilagoditi uslovima, pa sam svoje vreme organizovala na najbolji mogući način – vežbajući, radeći, čitajući i pišući diplomski rad. Pre pandemije sam uspela da posetim grad Aveiro, Portugalsku Veneciju i probala ovlušmoluš slatkiš od žumanca, poznato Portugalsko vino i paštel de nata, jedan od najlepših slatkiša koji sam ikada probala!
Koliko je, po tvom mišljenju, važno za jednog mladog čoveka da se usavršava i koristi oblike neformalnog obrazovanja?
Izuzetno je važno, jer sve te obuke nose neka nova saznanja koja će nam kasnije mnogo koristiti. Takođe, jako je bitno volontirati i uključiti se u dešavanja u zajednici kojoj svako može doprineti na neki način. Sva iskustva olakšavaju izlazak na tržište rada i mogućnost zapošljavanja je lakši. Na Zapadu se jako ceni volontiranje i učestovovanje u procesima donošenja odluka.
Kakva bi bila tvoja poruka mladima?
Da se ne boje izazova i da hrabro koračaju napred, da iskoriste sve prilike koje im se pružaju, da budu otvoreni za različitosti i da učestvuju u različitim obukama i treninzima koje će im umnogome pomoći u daljem napredovanju i karijeri.
Skorašnji komentari