To read the story in English click HERE.
Izazovi mladih u doba pandemije Covid-19 bila je tema nedavnog literarnog konkursa koji je raspisala organizacija Domovik. Donosimo vam priče pristigle u okviru konkursa. Danas čitajte „Razmišljanja“, autora Vuka.
Mračna ulica u nepoznato doba noći u tišini me doziva posle još jedne noći bez spavanja. Šetajući centrom ulice, razmišljanja mi se nesvesno vraćaju na prethodne dane i nedelje. Pokušavam da ih razlikujem po nečemu, bilo čemu, ali uzaludno je. Dani su jednolični, stvarajući iluziju stagnacije samog vremena, i u ovom momentu, vreme zaista jeste stalo. Po koje svetlo ispred kuća je upaljeno, ali nema života. Fokusiram se na zvukove oko sebe, i obgrljuje me totalna tišina. Nema automobila, nema bučnih tinejdžera koji se vraćaju sa večeri pijanstva, nema hrapavih koraka čoveka koji se vraća sa noćne smene. Svet koji sam do skoro poznavao se promenio, i pokušavam da to prihvatim, ali ne mogu. Nikad nisam bio tip osobe koja voli da se socijalizuje, štaviše, aktivno sam to izbegavao i još uvek to radim. Međutim, to sam ja i ne želim da svi drugi budu primorani da rade isto. Usamljeni su. Tužni su. Okreću se nasilju, alkoholu i drogama kako bi našli trag uzbuđenja u ovom mračnom svetu. Drugi se okreću čitanju, slušanju, opštem saznavanju novih stvari, ali ovaj svet nije bio dobar ni pre ove pandemije.
Suočeni s ovim surovim istinama, pokušavaju da suzbiju svoje emocije, svoju empatiju. Zaleđuju svoja srca kako ih ne bi ovaj tmurni svet opekao. Postajemo socijalno distancirani ne samo u fizičkom, već i u emotivnom smislu. Rečeno nam je da nam je komšija neprijatelj, potencijalni nevoljni ubica samo zato što je prošetao ulicom bez maske, i onda treba da očekujemo da se uprkos tome vratimo na ,,normalu“ posle ovoga? Svi se gledaju sumnjičavim očima. Ljude panika hvata ako se čovek samo zakašlje. Guraju svoje ideale jedni na druge, i očekuju da ti isti ideali budu bezuslovno prihvaćeni.
Šta tek može biti rečeno za socijalne medije? Za te socijalne napasti na psihu. Čim su ljudi izgubili mogućnost fizičkih razgovora, prešli su na elektronske. Beživotni avatari naizgled idealnih verzija osoba komuniciraju međusobno, ne progovorivši ni jednu bitnu reč. Hladne reči, bez i jednog otkucaja srca u njima budu razmenjene bezbroj puta svakog dana, svakog momenta. Bezumne svađe, uzaludna obećanja, besmisleni optimizam i nerazumni pesimizam se šire neverovatnom brzinom čak i baš sad, dok o ovome razmišljam.
Iz razmišljanja me vadi zvuk nadolazećeg automobila. Sklanjam se do kraja ulice i nemam hrabrosti da pogledam u lice vozača. Ne strahuje me mogućnost da je tužan ili apatičan, dok vozi u ovom mraku i tišini, u ovom raspadajućem svetu. Strahuje me mogućnost da je srećan, da je uprkos svega ovoga, ipak nekako srećan. Farovi me na trenutak oslepljuju, i zvižđući zvuk vetra mi ispunjava uši. Кad mi se čula vrate, već sam ponovo sam, I razmišljanja se vraćaju zajedno s njima.
U ovom dobu ljudi traže utehu. Dok su neki uspeli da nađu deformisanu verziju te utehe u prethodnim stvarima, drugi su se oslonili na osobe. Ne na svoju porodicu ili prijatelje, već na poznate ličnosti. Кult ličnosti je ponovo preporođen. Oslanjaju se na njihov izgled i reči, ignorišući karakter i dela. Ovo je oduvek prisutno, ali ovaj stepen vere i rasprostranjenosti je neprikosnoven u mom kratkom životu. Ubeđeni smo da nas niko ne može manipulisati, da je to bilo moguće samo u doba pre globalnog pristupa informacijama, ali grešimo. Verujemo svakakvim lažima i suludim obećanjima na osnovu popularnosti osobe koja progovara te verbalne manipulacije.
Mnogo ljudi veruje u tu osobu, dakle, ta osoba mora da je dobra. Ova socijalno toksična logika je duboko zarivena u umovima mnogih ljudi koji su najčešće nesvesni parazita koji im se krije u podsvesti. Slušamo pažljivo planirane reči od pažljivo pripremljenih ljudi na hipnotičkim ekranima koji ne prenose srž njihovih misli, već banalne kombinacije panike, podrške, tuge i pozitivnosti.
Došao sam do raskrsnice. Moram da odaberem gde ću sada ići. Dva puta su mi prezentovana, govoreći mi da imam slobodu da napravim odluku, uprkos postojanja samo ta dva puta. Suočen s ovom dilemom, pravim jedinu odluku koja mi ima smisla u ovom momentu. Okrećem se, i vraćam se nazad.
