Izazovi mladih u doba pandemije Covid-19 bila je tema nedavnog literarnog konkursa koji je raspisala organizacija Domovik. U narednim danima, počevši od danas, objavljivaćemo priče pristigle u okviru konkursa. Danas čitajte priču naslova „Treba se radovati malim stvarima“, autorke Magdalene.
Treba se radovati malim stvarima
To read the story in English click HERE.
U životu svakog čoveka, bilo to malo dete ili starija osoba, postoji određeni period života kada nije sve lepo kao i inače, već se njegova okolina menja i samim tim se suočava sa problemima koje često i ne zavise od njega samog, ali mora da se nosi sa njima.
Mart, petak 13, kao i svakog drugog dana otišla sam u školu, već po ulasku mogla se primetiti drugačija atmosfera. Posle prvog časa, poslali su nas kući. Rečeno nam je da nećemo ići u školu naredni period, pa negde oko dve nedelje. Naravno, bili smo presrećni, trebalo nam je malo odmora, nama je samo to bilo u glavi, a nismo shvatili da će nam se od tog dana način života skroz promeniti. Već u toku dana, brujale su novine i vesti, da se nekoliko dana pre toga u našoj državi pojavio neprijatelj ili bolje reći „nevidljivi neprijatelj“ – korona virus. A nakon toga usledio je policijski čas, ograničeno kretanje, zatvaranje kafića, restorana, prodavnica i škola, prelazak na drugačiji plan nastave „škola od kuće“, sve ono što vanredna situacija nosi sa sobom. A mi ne znajući šta radimo, ne shvatajući ozbiljnost situacije, morali smo prilagođavati tom načinu života. Meni je teško palo što sam tada bila 8. razred, a „nevidljivi neprijatelj“ dao je sebi za pravo da mi oduzme najlepši deo osnovne škole, drugo polugodište osmog razreda. Sa druge strane, promena ljudi u mojoj okolini takođe je uticala dosta na mene, čudni pogledi na ulicama, odmeravanja od glave do pete, promene u ponašanju i tako dalje. A uz sve to nešto što se i danas nakon godinu dana poštuje. Obavezne maske na javnim mestima i naravno u zatvorenim prostorijama. Sve je i dalje delovalo nerealno, do juče normalan način života, a sada potpuni preokret. Jednostavno to je dokaz da se sve može promeniti u danu. Došlo je i leto i svi smo se nadali da će se nešto promeniti, a bilo je još gore. Bolnice su počele da se pune, naglo je skočio broj zaraženih, a ljudi su sve više dolazili u bolnice sa teškim kliničkim slikama. Onda se i smrt polako uvukla u bolničke zidove. „Nevidljivi neprijatelj“ počeo je da napada ljude, nažalost mnogo njih je izgubilo najvažniji bitnu, bitku za život. Mladi ljudi odlazili su sa ovog sveta, iako to nisu zaslužili. Mnogo ljudi ostalo je bez svojih najbližih, najvoljenijih, previše brzo, nisu bili ni svesni toga. Ja sam jedna od onih osoba kojima se to na svu sreću nije desilo, i pored svega, veoma sam zahvalna na tome. Nažalost, bilo je mnogo susednih država, pa i onih na drugim kontinentima koje su prolazile kroz mnogo gore stvari i mnogo strašnije prizore. Nedovoljno mesta u bolnicima, kasno otkriveni slučajevi bolesti, nerealne brojke obolelih, sve su to situacije sa kojima su se oni suočavali. A tu su i naši heroji, zdravstveni radnici koji su davali sve od sebe da pobede neprijatelja, što i danas čine. Za mene je, od svega toga, najstrašnija bila ta nemoć koju sam osećala pri pogledu na sva dešavanja oko sebe. Svaki put kada bi se nešto loše desilo, a ja nisam znala kako da pomognem, osećala bih se čudno. Mogla sam samo da stojim sa strane i posmatram, nadajući se da će sve proći, što pre. Bilo je situacija kada se stvarno činilo da nema izlaza.
Što se mene konkretno tiče, najteža situacija koju mi je pandemija donela i kroz koju sam morala da prođem jeste bila ta što je meni najdraža osoba, bez koje jednostavno ne mogu, završila u bolnici, a to je moja baba. Njeno odsustvo mi je najteže palo. Iako je cela porodica imala korona virus, uključujući i mene, po mom mišljenju, to je bilo potpuno nebitno upravo zbog toga što je njoj bilo loše. Teško mi je palo što ništa nisam mogla da učinim po tom pitanju, već samo da sedim i čekam da joj bude bolje. Ali se na sreću svih nas, sve dobro završilo. Ubrzo je izašla iz bolnice i došla kući, a na taj način i mene probudila iz prave noćne more. Pored svega toga, imam osećaj da ljudi misle da mi deca i dalje ne možemo shvatiti kroz šta svi prolaze, kao i da ne gledamo na stvari istim očima kao oni. Što slobodno mogu da kažem, pa nije tačno. Očekuju da se prilagođavamo situaciji veoma lako, bez imalo problema. Po mom mišljenju, to je naprosto nemoguće. Ali dobro, stariji su od nas, pa valjda samim tim nemamo pravo da prigovaramo.
Moja jedina želja jeste da se sve ovo već jednom završi. Da se vratimo normalnom životu, da se posvetimo stvarima kojima nažalost, u ovom trenutku, ne možemo, jer nismo u mogućnosti. Glavna pouka jeste da ni ne shvatamo koliko smo srećni što baš mi imamo priliku da živimo normalnim životom, sve dok nam neko to i ne dokaže, na malo teži način. Treba se radovati malim stvarima, jer one iako u tom trenutku deluju takve, zapravo su nešto mnogo, mnogo više od toga.
Skorašnji komentari