To read the story in English click HERE.
Izazovi mladih u doba pandemije Covid-19 bila je tema nedavnog literarnog konkursa koji je raspisala organizacija Domovik. Donosimo vam priče pristigle u okviru konkursa. Danas čitajte „Dar izolacije“, autorke Milice.
Biološki rat. Masovno ulivanje paranoje. Porast tolerancije ili njen potpuni gubitak. Strah. Da, mislim da je to najbolja reč koja opisuje sve ovo – strah. Mi se trenutno plašimo da iskažemo bilo kakve znake pažnje i ljubavi. A upravo zbog brige i ljubavi. Ne razumem. Kako smo tako lako uspeli da zamenimo zagrljaj telefonskim pozivom. Baš mi je potreban sad. Ili pogled, emotikonima. Dodir porukama. Odvratno.
Ali u redu. Razumem. Takva je situacija. Pandemija je i izolovani smo. Izbegavamo kontakte jedni sa drugima. Ne viđamo se. Ne izlazimo. Nemamo izduvne ventile. Nema festivala. Nema koncerata, svirki, pozorišta. Ukratko, nema ničega. Nema višesatnih ispijanja kafa pored bitnih ili nebitnih ljudi, sa kojima si otišao na jednu, a ipak završio sa nekoliko alkoholnih pića. U prolazima ili na trgovima. Ah, ta okupljanja. Kako bih volela da sada odem na neku žurku i upoznam nove ljude. Nove poglede, nove face. Možda mi neko od njih postane prijatelj. Partner. Neprijatelj. Ne znam, svakako mi se ne odgovara na poruke koje mi stižu od nepoznatih. Ne odgovara mi se ni na ove koje mi stižu od najbližih. Šta li rade oni sad? O čemu misle? Kako provode vreme? Čini mi se da mi je soba iz dana u dan sve manja. Sužavaju mi se zidovi i užasno me nerviraju vesti pojačane do kraja, koje dopiru iz sobe mojih roditelja. Keva se svađa sa televizorom. I treba.
Imam ideju. Isplaniraću svaki dan. Evo, počela sam da udaram štiklice pored svakog odgledanog filma ili serije koja je čitavu večnost čekala da bude odgledana. Sada bar imam vremena za to. Kao. Možda mogu da počnem da učim i neki jezik. Francuski. Oduvek sam želela da znam francuski. Ne znam. Duolingo je super za to. Svi ga koriste. Ili bih možda mogla da se pozabavim svojim telom. Ima milion tutorijala i aplikacija za to. Čini mi se da ih sada ima za sve. Ha-ha. Mogla bih i da crtam, volim da crtam. Nije loša ideja i završiti onu knjigu koju sam počela pre mesec dana, a nikako da je završim.
Dobro, možda ova izolacija i nije tako loša stvar. Izolacija je dar, tako kaže Bukovski. Nikada se nisam slagala sa tim, možda sada počnem. Možda mi se stvore radne navike. Možda počnem da ležem na vreme. Možda prestanem da se budim u dva popodne, jer sam sinoć ostala do kasno u gradu. Možda… Ne vredi… Koliko god da se na globalnom nivou promenila situacija, ja sam ponovo zaginula do kasno jer sam morala da odgledam još jednu epizodu serije. Neke stvari se ne menjaju. Ne, stvoriću radne navike. Sada imam vremena na pretek i za sebe i za obaveze koje me čekaju. Sutra imam predavanje. Onlajn. Realno, mogu samo da se uključim, ugasim kameru i nastavim da spavam. Ne, ne mogu to da uradim. To je baš neodgovorno. Apsurd. Sada je trenutak kada svi moramo da budemo odgovorni, pa to nam svakodnevno nabacuju i govore, zaboga. Ali oni koji nam to govore i uvode te preventivne ograničavajuće mere u svakom segmentu života, jesu oni koji se najbahatije i najneodgovrnije ponašaju. Nije ni čudo što se keva svakodnevno svađa sa njima. Počela sam i ja.
Sada i ja pratim vesti. To je novina. Uvek su me umarale, da ne kažem, nisu me interesovale. Nekako osećam odgovornost da treba da budem upućena, u toku. Kažu da svakodnevno raste procenat zaraženih, povećava se broj umrlih. Nisam to doživela toliko ozbiljno dok kevi nije umro baš blizak prijatelj. Od korone, kažu. Užasno. Mnogo ju je to pogodilo. Sad me grize savest što sam joj odbrusila mali milion puta što se protivi mojoj potrebi da izađem iz kuće. Sebično od mene. Sebično je i to što me je smrt čoveka pogodila tek onda kada je to bio neko neposredno iz moje sredine. Koji je to trenutak kada prestaju da nas dotiču stvari? Kada prestajemo da saosećamo, da se brinemo? To je to. Ja prihvatam svoju ulogu u čitavoj ovoj situaciji i ne želim da je otežavam. Privremena je. Sve je svakako stalo i proći će. Ali me njene posledice plaše. Plaši me i činjenica da moja sestra koja treba da krene u školu neće imati kontakt sa drugom decom. Neće znati kako da se nosi sa onom nekolicinom koja bi joj se rugala, podsmevala, možda i vukla za kosu. Deca znaju da budu grozna. A isto tako mislim da nikad neće moći da se odvoji od tog svog prokletog telefona koji ja u njenim godinama nisam ni imala. Šta ako se razvija masovna apatija i svi počnemo da cirkulišemo kao roboti? Šta ako nas zamene robotima? Šta ako se ovime uguši svaki poriv koji čovek probudi u sebi? Šta se dešava onda kada ljudi prestanu da misle i počnu slepo da veruju svim onim kontradiktornostima koje svakodnevno slušaju. Ali opet, šta ako se neko moj zarazi? Opet mi se sužavaju zidovi. Paranoišem. Treba da prestanem jer već primećujem da užasno zračim odbojnom i negativnom energijom. Nije sve tako crno. Čula sam se sa drugaricom, ona i njeni ukućani su preležali virus, sve je u redu. Još uvek ne razumem kako se manifestuje i zašto postoji.
Odgledala sam seriju, baš je dobra. Sigurno ću je preporučiti drugima. I predavanje je bilo dobro. Kao trenutno rešenje, pruža dobre mogućnosti, ali još uvek želim da se što pre vrati u normalu. Nervira me kada mi nestane internet pa posle moram da jurim ljude i da ih ispitujem šta je profesor rekao. Ali moram priznati da mi se na neki način dopada što mogu da ga pratim i u pidžami. Mislim da ima nedelju dana kako sam u njoj.
Rekli su da se od sledeće nedelje ponovo kreće na neke fakultete, moj je jedan od njih. Kažu da će i škole da rade. Dobro je, sestra mi neće postati robot. Keva se još uvek svađa sa televizorom. I ja, takođe. Deluje mi kao da su svi masovno poludeli. Možda sam i ja. Završavam knjigu. Zove se: „Biološki rat“.
Skorašnji komentari